Историја и традиција

Међу још неколико градова у Војводини са статусом слободних краљевских градова, стеченим половином 18. века, Сомбор се издваја дугом културном и просветном традицијом. У историји српске просвете осигурао је себи место града у коме је основана најстарија српска школа за стручно оспособљавање учитеља. Заслугом Аврама Мразовића (1756-1826), у Сомбору је 1. маја 1778. године основана „Норма“, прва установа за образовање народних учитеља на српском језику у Хабсбуршкој монархији. Чињеница да је она једина од три истовремено основане школе одржала континуитет до данашњих дана, пролазећи сложен пут преображаја, даје јој право на атрибут пионирског подухвата у нашој просветној повесници. Њен први управитељ Аврам Мразовић, син сомборског свештеника Георгија, просветитељ и хуманиста, писац и преводилац класицистичко-просветитељског манира, уврстио се са још двојицом знаменитих просветитеља тога доба – Стефаном Вујановским и Тeодором Јанковићем Миријевским – у пионире савремене епохе у српском школству. Мразовићева Норма ударила је темељ основном школству у епохи посветовљавања школа и већ тада је поставила високе захтеве на буђењу и уздизању народног духа.
Сентaндреја је, осим Сомбора, у српској културној историји и просветној повесници град од посебног значаја. У њој је 1812. године учињен следећи корак у осавремењивању образовања српских учитеља, када је Урош Стефан Несторовић (1765-1825), учени Србин, филозоф и правник, основао прву Српску учитељску школу или Препарандију, чији је званичан назив „Краљевски педагогијум народа илирског“ остао у списима тадашње државне администрације. Несторовић је постављен да изврши реформу православних школа у царевини. Школовање је провобитно трајало три петомесечна семестра, а већ од 1815. г. постало је двогодишње. Године 1816. г. Српска учитељска школа је из Сентандреје пресељена у Сомбор, где је, као вероисповедна школа, наставила рад кроз цело XIX и у прве две деценије XX столећа. Од 1871. г. школовање будућих учитеља постало је трогодишње, а од 1896. г. продужено је на четири године. Смештена првобитно у здање некадашње Мразовићеве Норме, на чијем месту је 1863. г. подигнута нова школска зграда сомборске Препарандије, сомборска Српска учитељска школа је, од школске 1895/96. године, почела да ради у простору новог великог здања, названог „Прапарандија“ – задужбини патријарха српског Георгија Бранковића, који је, као сомборски прота, од 1862. до 1871. г. био и њен управитељ.        
Када су 1920. г. у новој држави, Краљевини СХС, веросиповедне школе прерасле у државне, и Српска учитељска школа у Сомбору преименована је у Државну учитељску школу, у којој је школовање, од 1929. године, постало петогодишње. Након прекида у раду током Другог светског рата, Учитељска школа у Сомбору наставила је рад већ почетком 1945. године. Од школске 1948/49. г. школа је из старог здања Препарандије премештена у пространију школску зграду (данашња ОШ „Братство-јединство“), а од 1963. г. налази се у данашњој савременој школској згради. Године 1973. г. Учитељска школа у Сомбору прерасла је у Педагошку академију, на којој је школовање учитеља трајало шест година и која је од 1980. г. постала чланица Универзитета у Новом Саду. Са радом је престала 1993. године, а исте године основан је Учитељски факултет у Сомбору, који је био смештен у простору дотадашње Педагошке академије. Од 2006. г. Учитељски факултет трансформисан је у Педагошки факултет, а сем образовања учитеља, отворено је још неколико нових студијских програма (дизајнер медија, васпитачи, школски библиотекар). На тај начин наша високошколска установа укључена је у реформне и интеграционе процесе универзитетских студија у Европи.
Током овог, 243 године дугог, периода постојања, мењали су се поли­тич­ки, економски и друштвени услови у којима је школа деловала. Ипак, упркос различитим потешкоћама, она никада није престала да својим ученицима даје првенствено квалитетно образовање, чему у прилог сведоче небројене генерације врсних учитеља и педагога који су из ње потекли, међу којима су и такви великани српског просветитељства, духовности и културе, попут просветитеља Аврама Мразовића, Ивана Југовића и Уроша Несторовића, епископа СПЦ Гедеона Петровића, Платона Атанацковића, Арсенија Стојковића и Теофана Живковића, патријарха Самуила Маширевића и Георгија Бранковића, књижевника Јована Хаџића, Јована Дучића и Исидоре Секулић, педагога Николе Вукићевића, Петра Деспотовића, Мите Нешковића и Војислава Вука Бакића, научника Димитрија Исаиловића, Мите Петровића, Ђорђа Протића и Васе Стајића, композитора Јосифа Маринковића и Петра Коњовића, сликара Јована Исајловића и Ивана Радовића, те многих других који су у просветној и културној повесници нашег народа оставили видљива трага.
На дугој традицији образовања учитеља у Сомбору утемељени су и почеци савременог високог школства у Војводини.

0
године традиције
0
почетак образовања учитеља

Наши претходници

Урош Несторовић
Урош Несторовићпедагог
Аврам Мразовић
Аврам Мразовићпросветитељ
Никола Вукићевић
Никола Вукићевићпедагог
Јован Дучић
Јован Дучићпесник
Исидора Секулић
Исидора Секулићкњижевница
Платон Атанацковић
Платон Атанацковићепископ

Наше старе књиге

Image