Међу још неколико градова у Војводини са статусом слободних краљевских градова, стеченим половином 18. века, Сомбор се издваја дугом културном и просветном традицијом. У историји српске просвете осигурао је себи место града у коме је основана најстарија српска школа за стручно оспособљавање учитеља. Заслугом Аврама Мразовића (1756-1826), у Сомбору је 1. маја 1778. године основана „Норма“, прва установа за образовање народних учитеља на српском језику у Хабсбуршкој монархији. Чињеница да је она једина од три истовремено основане школе одржала континуитет до данашњих дана, пролазећи сложен пут преображаја, даје јој право на атрибут пионирског подухвата у нашој просветној повесници. Њен први управитељ Аврам Мразовић, син сомборског свештеника Георгија, просветитељ и хуманиста, писац и преводилац класицистичко-просветитељског манира, уврстио се са још двојицом знаменитих просветитеља тога доба – Стефаном Вујановским и Тeодором Јанковићем Миријевским – у пионире савремене епохе у српском школству. Мразовићева Норма ударила је темељ основном школству у епохи посветовљавања школа и већ тада је поставила високе захтеве на буђењу и уздизању народног духа.
Сентaндреја је, осим Сомбора, у српској културној историји и просветној повесници град од посебног значаја. У њој је 1812. године учињен следећи корак у осавремењивању образовања српских учитеља, када је Урош Стефан Несторовић (1765-1825), учени Србин, филозоф и правник, основао прву Српску учитељску школу или Препарандију, чији је званичан назив „Краљевски педагогијум народа илирског“ остао у списима тадашње државне администрације. Несторовић је постављен да изврши реформу православних школа у царевини. Школовање је провобитно трајало три петомесечна семестра, а већ од 1815. г. постало је двогодишње. Године 1816. г. Српска учитељска школа је из Сентандреје пресељена у Сомбор, где је, као вероисповедна школа, наставила рад кроз цело XIX и у прве две деценије XX столећа. Од 1871. г. школовање будућих учитеља постало је трогодишње, а од 1896. г. продужено је на четири године. Смештена првобитно у здање некадашње Мразовићеве Норме, на чијем месту је 1863. г. подигнута нова школска зграда сомборске Препарандије, сомборска Српска учитељска школа је, од школске 1895/96. године, почела да ради у простору новог великог здања, названог „Прапарандија“ – задужбини патријарха српског Георгија Бранковића, који је, као сомборски прота, од 1862. до 1871. г. био и њен управитељ.        
Када су 1920. г. у новој држави, Краљевини СХС, веросиповедне школе прерасле у државне, и Српска учитељска школа у Сомбору преименована је у Државну учитељску школу, у којој је школовање, од 1929. године, постало петогодишње. Након прекида у раду током Другог светског рата, Учитељска школа у Сомбору наставила је рад већ почетком 1945. године. Од школске 1948/49. г. школа је из старог здања Препарандије премештена у пространију школску зграду (данашња ОШ „Братство-јединство“), а од 1963. г. налази се у данашњој савременој школској згради. Године 1973. г. Учитељска школа у Сомбору прерасла је у Педагошку академију, на којој је школовање учитеља трајало шест година и која је од 1980. г. постала чланица Универзитета у Новом Саду. Са радом је престала 1993. године, а исте године основан је Учитељски факултет у Сомбору, који је био смештен у простору дотадашње Педагошке академије. Од 2006. г. Учитељски факултет трансформисан је у Педагошки факултет, а сем образовања учитеља, отворено је још неколико нових студијских програма (дизајнер медија, васпитачи, школски библиотекар). На тај начин наша високошколска установа укључена је у реформне и интеграционе процесе универзитетских студија у Европи.
Током овог, 243 године дугог, периода постојања, мењали су се поли­тич­ки, економски и друштвени услови у којима је школа деловала. Ипак, упркос различитим потешкоћама, она никада није престала да својим ученицима даје првенствено квалитетно образовање, чему у прилог сведоче небројене генерације врсних учитеља и педагога који су из ње потекли, међу којима су и такви великани српског просветитељства, духовности и културе, попут просветитеља Аврама Мразовића, Ивана Југовића и Уроша Несторовића, епископа СПЦ Гедеона Петровића, Платона Атанацковића, Арсенија Стојковића и Теофана Живковића, патријарха Самуила Маширевића и Георгија Бранковића, књижевника Јована Хаџића, Јована Дучића и Исидоре Секулић, педагога Николе Вукићевића, Петра Деспотовића, Мите Нешковића и Војислава Вука Бакића, научника Димитрија Исаиловића, Мите Петровића, Ђорђа Протића и Васе Стајића, композитора Јосифа Маринковића и Петра Коњовића, сликара Јована Исајловића и Ивана Радовића, те многих других који су у просветној и културној повесници нашег народа оставили видљива трага.
На дугој традицији образовања учитеља у Сомбору утемељени су и почеци савременог високог школства у Војводини.